YU Centar Tito: Aktivnosti 2006

Informator

TITO U DIJALOGU

SA SVIJETOM

„Ako je taj čovjek metalski radnik, onda ja nisam britanska kraljica!“

Elizabeta II

Filip Erceg

U vrijeme bestijalnih napada Informbiroa na Jugoslaviju i Tita, naši su narodi pjevali: „Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži“.

A tih je „kleveta i laži“ i nakon raspada Jugoslavije izgovoreno i napisano u tolikoj količini, da ih ni pas sa maslom ne bi mogao pojesti. Možda ih pas i ne bi mogao pojesti, ali narod je u stanju svašta „progutati“! Još za života, Tita se na različite načine htijelo prokazati, i u tu se svrhu nastojalo sve i svašta dokazati; od toga da akronim Tito ne znači ništa drugo, nego – Treća Internacionalistička Teroristička Organizacija, pa do toga da Tito uopće nije on, nego – ona! Šaputalo se i da je prvi Tito poginuo na Sutjesci, a da je drugi Tito ruski agent, a govorkalo se i da Josip Broz uopće nije Joža iz Zagorja, nego unuk Franje Josipa. Ljudi kažu, da se za dobrim konjem uvijek prašina diže, a oko Titovog lika i djela doista se podigla takva prašina, gusta prašina od koje ljudi više ne vide ni tog konja, ni Tita kako na njemu jaše. Jer, oko Titovog života do sada je isprepleteno dugačko klupko priča i pričica, u kojima se „jugoslavenski Robin Hood“ zapetljao kao Stvarnost u Legendi. Proces detitoizacije simbolički je započeo zabijanjem glogovog kolca ispred Kuće cvijeća, i nastavio se rušenjem Titove kolibe u Drvaru i miniranjem Augustinčićevog spomenika u Kumrovcu, a taj se proces, po svemu sudeći, nije okončao ni do dana današnjeg. I neki dan je na HTV-ovoj emisiji „Nedjeljom u 2“ jedan „povijesnik“ izjavio sasvim hladnokrvno da je „Tito najveći zločinac hrvatskog naroda“, a ta se monstruozna laž nekoliko puta mogla čuti i u Hrvatskom Saboru. Pa ipak, i pored svih „kleveta i laži“ Tito je mnogima još uvijek drag, i čak sve draži, a to se može zaključiti i po sve brojnijem okupljanju ljudi u Kumrovcu na Dan mladosti. Koliko je još uvijek veliko zanimanje za Tita, potvrđuje i činjenica, da se gotovo u isto vrijeme kod nas snimaju dva dijametralno suprotna dokumentarna filma o Titu: jedan Antuna Vrdoljaka, koji želi prikazati Tita kao hoštaplera i, dakako – „najvećeg zločinca hrvatskog naroda“ (i taj je projekat poduprt od HTV-a sa čak 7.5 milijuna kuna, i to bez javnog natječaja!), i drugi Lordana Zafranovića, koji Tita želi prikazati objektivno u kontekstu prostora i vremena (a taj je projekat na natječajima prošao znatno skromnije). Uzgred rečeno, nedavno se i na kioscima, kao prilog uz Slobodnu Dalmaciju pojavio na DVD-u sasvim solidan ruski dokumentarni film Sergeja Kostina: „Tito – posmrtna biografija“, što će reći, da Tito kao povijesna ličnost nije zanimljiv samo Južnim Slavenima, nego i strancima.

Knjiga Blaže Mandića

O Titu je posljednjih godina napisano i brdo knjiga različite kvalitete i sadržaja, od kuharica u kojima možemo saznati što su jeli Tito i Jovanka, pa do apologetskih i pristranih povijesno-političkih studija. Ima tu i memoarskih zapisa, jer svatko tko je barem jedanput u životu popio kavu sa Titom imao je potrebu da podijeli sa javnošću, što je baš njemu u tim neformalnim trenucima Tito šapnuo na uho o Koči Popoviću, Golom otoku ili Kosovu. Jer mali čovjek uvijek je veći u očima drugih, ako se njemu, i nikome drugome, povjeri netko poput Tita. Ali, naravno, ima i onih koji su pozvani, i koji s punim kredibilitetom mogu svjedočiti o Titu, a jedan od tih je nesumnjivo i nekadašnji savjetnik za štampu predsjednika Republike, novinar i publicist Blažo Mandić (1926.). Zbog mlađih generacija valja reći da je Blažo Mandić, prije odlaskau Maršalat, surađivao u sarajevskom Oslobođenju, i da je bio glavni urednik lista Riječ mladih. Od 1982 do 1986. bio je ambasador SFRJ u Portugalu (po povratku iz Lisabona objavio je knjigu putopisne proze Portugal – ruža vjetrova na pragu Evrope) i Zelenortskoj Republici. Objavio je i knjigu Tito izbliza, po kojoj je snimljen istoimeni dugometražni film i TV serija.

Blažo Mandić pratio je Tita na njegovim brojnim putovanjima po svijetu, pa nije nikakvo čudo, da se odlučio svoja svjedočanstva ukoričiti u knjigu Tito u dijalogu sa svijetom. Knjiga je doživjela drugo izdanje (izdavači su Agencija „Mir“ i „Prometej“ iz Novog Sada), a sada je, zahvaljujući V.B.Z.-u dostupna i čitateljima iz Hrvatske. Na promociji u Tribini Grada Zagreba o knjizi su pored autora govorili i savjetnik predsjednika Mesića Tomislav Jakić i predsjednik Društva „Josip Broz Tito“ dr. Tomislav Badovinac... „Tekst je pisan – uz korišćenje protokolarne i druge dokumentacije – u sintezi zapisa i sjećanja, u spajanju onoga što je u notesu sačuvano i ponečeg što je ostalo upečatljivo u pamćenju.“, piše autor u predgovoru. Knjiga je teška čak 669 stranica, i na tih 669 stranica čitatelj može posjetiti i upoznati šezdeset zemalja: od Amerike, preko Afrike do Azije; Blažo Mandić putuje sa Titom punih osamnaest godina, od 1961. do 1979. godine. Knjiga je kombinacija putopisa i reportaže, a autor je najbolji kada suhoparne brifinge i dosadne protokole „začini“ sa ponekom anegdotom.

Tito na čelu kolone „trećeg svijeta“

Iz današnje perspektive izgleda upravo nevjerojatno da je jedna Jugoslavija, koja se poslije raspala u krvi i pepelu, uživala toliki ugled u svijetu. A taj je ugled u najvećoj mjeri zasluga Titove vanjske politike! Tito nije samo stajao na čelu kolone partizana u toku NOB-a, nego je i poslije u miru stao na čelu kolone „trećeg svijeta“ koji se počeo dekolonizirati. Tita su „poniženi i prezreni na svijetu“ doživljavali kao Mesiju Socijalizma „s ljudskim likom“, a u njegovom su liku siromašni i obespravljeni vidjeli Osloboditelja i Izbavitelja. Njegova bijela maršalska uniforma i bijele rukavice, topli osmijeh i vizionarski pogled, njegovo „boga ti“, pa kubanke i cigaretšpic, njegova Karizma zapakirano u jedan jedinstveni Lik Bonvivana, koji na „Galebu“ plovi po nemirnim morima i oceanima, sve je to prepoznatljivo u svijetu kao brend, i gdje god došli svi će znati odakle smo, dovoljno je reći: Tito!! Njegovi se dočeci u stranim zemljama mogu slobodno usporediti (iako usporedba možda nije umjesna) sa dočecima pokojnog Pape Ivana Pavla II. A propos Pape, Tito je vraćajući se iz Liberije uz osmijeh rekao novinarima: „Neki naši drugovi u Liberiji odlikovani su Ordenom Krista. Mogu sada da uđu u Vatikan kad god hoće. Kad dobiješ orden za širenje kršćanstva, to je najbolji dokaz da kod nas nema progona crkve.“ Tito je imao duha: kada mu je Rato Dugonjić, tadašnji ambasador u Kairu, govorio kako marokanci pripremaju patku zamotavanjem u novine, Tito će doskočiti: „Takve su najbolje...pojedeš patku, zajedno s novinarskim patkama.“ Za vrijeme posjete Maroku, 1 - 6. travnja 1961. godine, mimo predviđenog protokola, pred Titom se našla delegacija radnika sa buketima cvijeća i poklona, a vozeći se u otvorenom automobilu ulicama Rabata, obasut konfetima, Tito je čak sat i pol neprekidno stajao i otpozdravljao mase koje su mu franetično skandirale: „Ruka mi se već bila ukočila, otpozdravljajući“ – reći će kasnije Blaži Mandiću. Jedan od najspektakularnijih dočeka je, bez sumnje, onaj u Kini 1977. godine: „Kineskinja, jedna simpatična, šarmantna Ču, koja nam je na aerodromu predstavljena kao dodijeljeni pratilac, kaže da to nije do tada priređeno niti jednom stranom državniku...“ (str. 534). Mnogim je državama bila velika čast ugostiti Tita, a od Tita su mnogi htjeli čuti i savjet o raznim pitanjima. Tito je ravnopravno razgovarao sa predsjednicima, premijerima, kraljevima i carevima, a nerijetko je znao arbitrirati u kriznim situacijama i miriti zavađene strane. Na konferenciji KESS-a u Helsinkiju 1975. godine, Titov govor bio je vjerojatno i najzapaženiji, a ruski pisac i prevoditelj Ivan Ivanji ovako bilježi svoje doživljaje sa te konferencije: „U pauzama je u isuviše malim salonima bila neopisiva gužva: 35 šefova država ili vlada, pa njihovi ministri, savjetnici, prevoditelji, ljekari, ađutanti...Kad bi se Brežnjev i Ford kretali kroz masu, pred njima bi išli njihovi tjelohranitelji i bezobzirno gurali ostale predsjednike i njihovu svitu u stranu...Tito je volio da briljira, sam razgovarajući na više jezika. Kad bi se on pomakao, ostali velikani su se samo pomicali pred njim i s poštovanjem povlačili kao Crveno more pred Mojsijem“.

Svi mi koji želimo znati tko je bio Tito, znamo da je bio velik, a kada pročitamo i ovu knjigu, složit ćemo se da je doista bio „posljednji velikan 20. stoljeća“ (The New York Times).

Posetite: http://www.noviplamen.org/

Nekadasnji potpredsednik SAD Volter Mondejl govori o politickoj situaciji pocetkom osamdesetih godina XX veka

CIA: Titova smrt ne sme da proizvede sukob dva bloka

Nada da ce ogromno narodno jedinstvo trajati duze nego sto su hladni analiticari predvidjali bila osnov americke ocene situacije

"Na Titovoj sahrani, koju pamtim po neverovatno brojnom prisustvu svetskih lidera, hodao sam pored sovjetskog lidera Leonida Breznjeva i za sve to vreme gotovo da nismo ni progovorili. Za nasu administraciju Titova sahrana bila je od izuzetne vaznosti jer je ona, kao i cela Jugoslavija, bila vazna tacka u nasim odnosima sa Sovjetskim Savezom. Predsednik Karter nije dosao na sahrani upravo zato jer nije zeleo susret sa sovjetskim liderom niti da hoda s njim rame uz rame u tuznoj povorci na sahrani jugoslovenskog lidera" - prica nekadasnji potpredsednik SAD Volter Mondejl, koji je vodio americku delegaciju na sahrani Josipa Broza Tita, 8. maja 1980. u Beogradu.

U razgovoru sa potpredsednikom Mondejlom, beogradski novinari su, polovinom 2007. godine, po prvi put upoznati sa tek otkrivenim, nepoznatim detaljima o americkoj ulozi u sahrani jugoslovenskog predsednika. Titova sahrana, kao i ceo tadasnji svetski sistem, bio je obelezen blokovskom konfrontacijom dve supersile, Sjedinjenih Drzava i Sovjetskog Saveza. Jugoslavija je bila "medjuzona" izmedju ova dva sveta. Do neverovatno brojnog prisustva stranih drzavnika u Beogradu, nije doslo bez uloge i podsticaja Amerike.

"Nasi zapadni saveznici sledice nas primer: mi treba da obezbedimo sto je vise moguce zapadnih sefova drzava da prisustvuje sahrani, stoji u dokumentu Saveta za nacionalnu bezbednost u kojem se razmatra ponasanje Amerike na Titovoj sahrani", komentarise tadasnji potpredsednik SAD i vodja americke delegacije na sahrani. U istom dokumentu, trazi se da se razmotri i isporuka aviona AWACS Jugoslaviji, tako da je Jugoslavija, da je ovaj predlog ostvaren, mogla da bude jedina zemlja van NATO sa ovom letelicom.

- Ono sto me je iznenadilo, osim tako velikog broja prisutnih na sahrani, bilo je jedno drugo osecanje. Bio je to prvi, a i do sada i jedini put, da sam prisustvovao jednoj potpuno nereligioznoj sahrani. Do tada sam uvek bio na pogrebima koji ukljucuju neku versku dimenziju. Na Titovoj sahrani sve je bilo gradjansko - od muzike do politickih govora koji su odrzani, prica Mondejl.

- Mi smo bili zabrinuti da ce Jugoslavija biti napadnuta od strane SSSR-a. To je bio odnos SAD prema Jugoslaviji sve vreme od hrabrog jugoslovenskog odvajanja od sovjetske kontrole. Znali smo da su Sovjeti bili ljuti zbog toga. Cesto su pretili Titu ali nikada nisu presli tu granicu. Mi smo, stoga, podrzavali Jugoslaviju, pre Titove smrti, ali i u vreme kada je bilo jasno da ce Tito preminuti. Jugoslavija i Tito bili su za nas veoma vazni i nasi odnosi bili su veoma dobri tokom celog "hladnog rata". Sa mnom je na sahranu dosao veliki broj Amerikanaca. Tito je bio veliki ratni lider i postovani politicar - objasnjava Volter Mondejl. - Nesto ranije, Sovjetski Savez je napao i zauzeo Avganistan, sto je za nas bilo vazno upozorenje da nesto slicno moze da se desi Jugoslaviji. Predsednik Karter je u vise navrata licno upozoravao sovjetske lidere da se uzdrze od takvih koraka i trazio od njih da se licno izjasne o tome. Nas poziv liderima sveta bio je demonstracija naseg stava da podrzavamo Jugoslovene u, za njih, teskim trenucima - kaze Volter Mondejl.

Volter Mondejl je sa 49 godina postao 42. potpredsednik SAD u vreme predsednikovanja Dzimija Kartera od 1977. do 1981. Danas su Karter i Mondejl rekorderi koji su u zivotu i nakon sto su napustili Belu kucu pre 26 godina. Mondejl je rodjen 5. januara 1928. u Minesoti, ali ga je predsednik Karter uvek oslovljavao sa "Fric", sto je mnoge navodilo da zakljuce da je nemackog porekla. On je, u stvari, norveskog porekla i njegovo prezime je zapravo Mundal. Bio je clan Demokratske radnicko-seljacke partije koju je osnovao nekadasnji potpredsednik Hjubert Hamfri i vise puta senator. Nakon sto je Karter porazen od Ronalda Regana, Mondejl mu se suprotstavio 1984, ali je takodje porazen. U vreme predsednikovanja Bila Klintona, bio je americki ambasador u Japanu od 1993. do 1996. Nalazi se u upravnim odborima brojnih fondacija, korporacija i dobrotvornih institucija - od Princevskog masonskog hrama do RAND korporacije i Enciklopedije Britanika.

Pocetkom 1980. Tito i Jugoslavija su bile jedna od dominantnih tema Karterove administracije. Prema svedocenju visedecenijskog sovjetskog ambasadora u Moskvi Anatolija Dobrinjina u knjizu "In Confidence - Moscow’s Ambassador to America’s Six Cold War Presidents", u razgovoru o sovjetskoj politici u Aziji, licno mu se obratio Karterov drzavni sekretar Sajrus Vens s kojim je inace imao veoma bliske odnose, s pitanjem o sovjetskim namerama prema Jugoslaviji. "Vens je uporedio ovo (eventualni sovjetski napad na Iran ili Pakistan iz Avganistana) s hipotetickim napadom na Jugoslaviju posle Titove smrti, sto bi dovelo nase odnose na ivicu katastrofe", pise Dobrinjin. Vens je u razgovoru nastavio da insistira na pitanju odnosa prema Jugoslaviji, na sta je Dobrinjin odgovorio da takvi planovi ne postoji govoreci s "poznavanjem stvari", buduci da se upravo vratio iz Moskve, ali je napomenuo da je osetio da iza takvih pitanja stoji "geopoliticka teorija Zbignjeva Bzezinskog koji se uvek interesovao za sovjetsku veliku strategiju" i cija su shvatanja dominirala u Vasingtonu i Karterovoj administraciji u to doba.

Buduci da nije bio siguran kako ce se Sovjeti ponasati, predsednik Karter je naredio da se sastane uzi tim Saveta za nacionalnu bezbednost kome je predsedavao pomocnik savetnika Bzezinskog Dejvid Aron i da utvrdi drzanje americke vlade za slucaj Titove smrti i njegove sahrane. Najblizi saradnici predsednika Dzimija Kartera odrzali su sastanak u petak, 17. januara 1980. kome je predsedavao Dejvid Aron, na kojem su usvojili uputstvo o americkom ponasanju u slucaju Titove smrti.

Potpredsednik Mondejl, pokazujuci na dokument koji ima svega tri strane i analizirajuci posle vise od 25 godina ponovo njegov sadrzaj, istice da se po njemu vidi koliku vaznost su imali Tito i Jugoslavija za Sjedinjene Drzave. Postoji iz tog vremena i beleska o Jugoslaviji iz jednog poverljivog razgovora u kojoj je napisano da je razgovarano o americkoj pomoci u izgradnji nuklearne centrale "Krsko" kao i analiza Centralne obavestajne agencije (CIA) o kretanjima u Jugoslaviji posle Titove smrti koja je uradjena posle Titovog odlaska u bolnicu.

Dokument sa sastanka veoma precizno definise americko ponasanje. Podeljen je u vise odeljaka: prisustvo na sahrani, ekonomska pitanja, poruka saucesca, terorizam, posete, koordinacija javnih nastupa, Kongres, vojno snabdevanje, vojne akcije, cetvorolateralno planiranje.

Odluceno je da Bela kuca sacini listu prisutnih i da se pazi koliko clanova kabineta treba da bude na njoj. Prisustvo predsednika Kartera jugoslovenska strana bi pozdravila, ali se ne bi dopalo Sovjetima kojima bi to bio pokazatelj americke podrske Jugoslaviji. Ukoliko predsednik ne bude prisustvovao, to bi, opet, moglo da bude pogresno shvaceno od strane Sovjeta da SAD ne podrzavaju snazno Jugoslaviju.

Visoki americki ekonomski predstavnici takodje bi trebalo da budu na sahrani i na taj nacin upute znak podrske Jugoslaviji. Predstavnici najvecih investitora treba da budu u delegaciji, a ministarstvu finansija je dat zadatak da analizira ekonomsko stanje Jugoslavije i perspektive. "Potrebno je da nase saveznike ohrabrimo da vise ekonomski podrze Jugoslaviju. U ekonomskoj grupi nalazi se zahtev da visoki zvanicnici Ministarstva finansija, odnosno sam ministar Bil Miler treba da prisustvuje sahrani da bi "poslao pozitivan signal Jugoslovenima". Sledecih pet tacaka su: 1. predstavnici nasih najvecih investitora u Jugoslaviji treba da budu ukljuceni u delegaciju na sahrani u Beogradu. 2. Ministarstvo finansija i Stejt department treba da prouce jugoslovensku ekonomsku situaciju da bi videli gde treba da se ona ojaca. 3. INR treba da sacini analizu jugoslovenskih ekonomskih problema i perspektive resavanja. 4. Henri Oven bi trebalo da razmotri koriscenje PL 480 za Jugoslaviju. 5. Potrebno je da ohrabrimo nase saveznike da ucine vise za Jugoslaviju na tom planu (Miler bi trebalo da to ucini dok je ove nedelje u Evropi).

Naredjeno je da se "odmah intenzivira pracenje svih sumnjivih emigrantskih teroristickih grupa", kao i da se odmah sacini "plan nadzora". "Potrebno je izbeci spekulacije koje ce ostaviti utisak da smo mi previse zabrinuti za Jugoslaviju. To ce samo dodati ulje na vatru i iritirati Jugoslovene. Potrebno je da naglasimo nase uverenje u sposobnost Jugoslavije da se nosi sa ovom situacijom", zakljucuje se u dokumentu.

Nakon ovoga usledila je citava lista vojnih mera koje je trebalo da "ojacaju samopouzdanje Jugoslavije", ukljucujuci isporuku raznih vrsta raketa i uplovljavanje nosaca aviona "Saratoga" u Jadran i jugoslovenske teritorijalne vode.

Deset dana posle usvajanja ovog dokumenta, predsednik Karter je 27. januara 1980. uputio i pismo sovjetskom lideru Leonidu Breznjevu u kojem je predlagao "razjasnjenje velikog broja pitanja preko privatnog i licnog kanala komunikacije" jer je "opasnost od nesporazuma sada veca nego bilo kada u nasim odnosima". Karter je u ta pitanja ubrojao i Jugoslaviju, za sta je rekao da "oseca da je vazno da ga razmotrim licno sa vama". Veoma otvorenim tonom, americki predsednik pise:

- S pogorsanjem Titovog zdravlja, buducnost Jugoslavije je postala predmet brojnih spekulacija. Mislim da je neophodno da razumete nase misljenje povodom Jugoslavije u periodu koji je pred nama. Mi i nasi saveznici pridajemo najvisu vaznost nezavisnosti, jedinstvu i teritorijalnom integritetu nesvrstane Jugoslavije. Jugoslovenska vlada, bez obzira na rukovodstvo koje joj je na celu, mora da bude slobodna u izboru vlastitog unutrasnjeg i spoljnog pravca delovanja. Sjedinjene Drzave i njeni saveznici nemaju nameru da se mesaju u unutrasnje stvari Jugoslavije, bilo sada ili u buducnosti. Mi ocekujemo da Sovjetski Savez i njegovi saveznici deluju na slican nacin. Vi posebno treba da razumete da bi svaki napor (od strane Sovjetskog Saveza, umetnuo je predsednik Karter rukom na nacrtu pisma) da se oslabi unutrasnje jedinstvo Jugoslavije ili potkopa njena tradicionalno nezavisna spoljna politika bilo neprihvatljivo za SAD. Ja bih pozdravio vasu potvrdu da i vi nameravate da vodite politiku paralelnu s nasom", napisao je americki predsednik.

Tokom Titove bolesti, Dzimi Karter se preko pomocnika drzavnog sekretara Sajrusa Vensa interesovao za Titovo zdravlje i ponudio da SAD ucine sve sto mogu da pomognu Titovo lecenje, predlazuci upucivanje tadasnjeg cuvenog kardiologa doktora De Bejkija, na ispomoc timu jugoslovenskih lekara.

U medjuvremenu, stigla je i posebna analiza CIA, sacinjena za najuze drzavno rukovodstvo. "Veliki, stari covek balkanske politike, marsal Tito, vise ne vlada", saopsteno je na pocetku analize. U trenutku dok je pisana, "osnivac nesvrstanosti, izumitelj prvog novog tipa socijalizma posle Lenjina, prijatelj ili najmanje kolega svetskih vodja, od Staljina i Ruzvelta, preko Hruscova i De Gola, do Hua Guofenga i Kartera" bio je smrtno bolestan. Bio je to trenutak koji su mnogi oportunisti iznutra i spolja dugo sekali da bi iskoristili svoje mracne opcije, navedeno je u studiji.

- Jugoslavija je imala mnogo vise od neosporne strateske geopoliticke pozicije: postala je simbol otpora Sovjetskom Savezu, sistem ekonomije i vladanja od posebne vaznosti u trecem svetu. Period tranzicije je stigao u posebno osetljivo vreme za snage koje imaju interesa za Jugoslaviju. Jugoslavija se nasla u trouglu borbe za prevlast, SAD, Kine i Rusije, ali i drugih koji posmatraju kakav ce ishod biti - zapadna i istocna Evropa i pokret nesvrstanih. To je diplomatska, politicka, ekonomska i, neizbezno, vojna borba, sa rastucim ulozima u eri kolapsa detanta. To je borba koja prati mnogo istih elemenata u trojnim odnosima koji postoje u drugim delovima sveta. Jugoslavija vec decenijama nije bila tako slabo pripremljena da se odubre toj borbi - ocenjeno je u analizi. - Njena ekonomija je u stanju rastuceg pogorsanja, pa se usled povecanja cena nafte i gasa na svetskom trzistu po prvi put posle decenija u Beogradu i Zagrebu mogu videti redovi pred prodavnicama.

- Mnogo opasnije za dugorocnu stabilnost zemlje su centrifugalne snage koje su stvorene multietnickom strukturom zemlje. Jugoslavija ima najvecu stajacu vojsku u Evropi sa oko 259 000 ljudi pod oruzjem. Njena puska od 7.35 mm, domace proizvodnje, svetskog je kvaliteta: cak je i kineska armija snabdevena njome. Jugoslovenska industrija oruzja proizvodi sama artiljeriju srednjeg dometa, kao i svoja motorna vozila. Mornarica je snabdevena domacim brzim patrolnim brodovima, a njene vazduhoplovne snage planiraju zajednicki borbeni avion srednjih kapaciteta sa Rumunijom, snabdeven motorima Rols Rojsa - kaze se dalje u ovom dokumentu.

Realisticniji analiticari unutar i van Jugoslavije smatraju da Sovjetski Savez moze da dobije ono sto zeli i bez rizicne akcije zauzimanja zemlje.

Moskva bi mogla da ostvari vecinu promena diplomatskim i politickim manipulacijama u koje su agenti KGB aktivno ukljuceni. Sovjetski agenti sprovode siroke akcije po Jugoslaviji, a postoje i snage koje su sklone sovjetskim argumentima i pretnjama, iako su u toku Titovog zivota bile utisane. Vecina zapadnih diplomata veruje da je Savez komunista Bosne sklon sovjetskoj politici, a unutar vojske nalazi se mala, ali vazna grupa oficira koji su skolovani na visokim vojnim skolama u Sovjetskom Savezu. Njihova misljenja mogu da postanu faktor za neki buduci period. U isto vreme postoje duboka osecanja, koja su najjaca u istocnim delovima zemlje, a koja su najbolje opisana kao "panslavizam". To je osecaj da su svi Sloveni slicni; majka Rusija je istorijski garant pravoslavlja, da kultura, jezik i religija duze traju od bilo kakvih ideoloskih i politickih razlika. Ovaj slovenski osecaj je mracna, iracionalna snaga, i ne traba da bude potcenjena na licnom nivou. Sovjeti svoje pozicije jacaju tako sto racunaju na unutrasnje nejedinstvo i sto otvaraju svoje trziste za proizvode iz manje razvijenih regiona, koji inace ne bi mogli da se prodaju na zapadu, ocenila je CIA.

CIA je uvidela da je kolektivno rukovodstvo nefukcionalno. "Nijedna kolektivna grupa sa stalno promenljivim pojedincima i odgovornostima nece imati snagu i prestiz da vodi zemlju kroz fundamentalne ekonomske promene i prioritete. Strane zemlje, posebno u Trecem svetu - primeceno je u analizi - koje su se oslanjale na Jugoslaviju u njihovoj borbi protiv sovjetskog i kubanskog ekspanzionizma, bice uzdrzane da slede zemlju, u osnovi bez vodjstva, koja nije u stanju da donosi odluke u koherentnom rukovodstvu. Viliam Hajland je pisao da je kolektivno rukovodstvo nedelotvorno u autoritarnom sistemu sa snaznom tendencijom ka centralizmu. Posto nema pojedinca na horizontu kao potencijalnog naslednika, precizan scenario za tranziciju ostaje nepoznat. Ukoliko se nijedan pojedinac ne pojavi u dogledno vreme, Jugoslavija ce biti jednostavno oborena pod tezinom jedne amorfne mase vodjstva na vrhu, koja ce podeliti lojalnost i energiju, prema kojem nijedan narod Jugoslaviije nece osecati naklonost ili osecanja. Vecina Jugoslovena je posle prve iskustva sa kolektivnim predsednistvom sasvim apaticna prema njegovom sastavu i funkcionisanju.

Zakljucak je: Jugoslavija ce u neposrednoj buducnosti izgledati ujedinjeno kao sto je bila tokom Titove bolesti, ali to ce samo odloziti krizu. "Ukoliko niko ne pokusa da poremeti delikatnu ravnotezu u Jugoslaviji, ni SAD, ni Sovjetski Savez, ni Kina, posle nekoliko godina pucanje ce poceti samo po sebi. Fasada jedinstva moze biti ugrozena neslaganjima Srba ili Hrvata povodom razvojnih projekata ili ekonomskih prioriteta, a nemire na ulicama Zagreba nece imati ko da smiri kao sto je to Tito cinio bezbroj puta u proslosti, zakljucila je vec tada CIA.

Ovakvi razlozi ubedili su americkog predsednika da krene u razjasnjavanje americke pozicije kada je na pres konferenciji 13. februara 1980. izjavio da ce SAD "preduzeti svaku neophodnu akciju" da bi zastitile Jugoslaviju od sovjetske akcije i da ce "Vasington ozbiljno da razmotri svaku vrstu pomoci potrebne Jugoslaviji". "Ukoliko budemo pozvani da pruzimo bilo kakvu pomoc jugoslovenskom narodu, mi cemo to ozbiljno razmotriti i uciniti ono sto je, po nasem misljenju, najbolje za njih i za nas. Ja sam cesto govorio s drugim vaznim evropskim liderima o potrebi jacanja nasih veza s Jugoslavijom i njenoj zastiti kao nesvrstane zemlje, da nad njome ne dominira Sovjetski Savez niti da bude pod njegovom pretnjom. Mi cemo preduzeti sve akcije koje su potrebne za ostvarenje ovog cilja - ali na osnovu stvarnih potreba i na osnovu posebnog zahteva same Jugoslavije", rekao je Karter. Ova poruka je odlicno odjeknula u Jugoslaviji, gde je u jeku Titove bolesti, prikazana na televiziji i ponovljena s odobravanjem. Posebno je dobro primljena Karterova ocena, izrecena na istoj pres konferenciji, da je Jugoslavija "snazna, potpuno nezavisna, hrabra i dobro opremljena nacija koja moze da odbrani samu sebe".

- Napor bilo koje velike sile da "kooptira Jugoslaviju", odmah bi uticao na evropsku ravnotezu, objasnjava Mondejl. Jugoslavija je jedina velika evropska zemlja koja nije ukljucena niti u zapadni, niti u istocni politicki i ekonomski okvir. Zbog jugoslovenske integralne uloge u Evropi, svaka promena njenog statusa, znacajno bi promenila evropsku dinamiku.

Kada se konacno postavilo pitanje ko ce prisustvovati sahrani, odluceno je da to bude potpredsednik Mondejl. "Ja sam bio senator iz Minesote. Predstavaljao sam velike etnicke grupe koje su cinile Jugoslaviju. Bio sam upoznat s ljudima te zemlje. Osecao sam se bliskim Jugoslaviji i Titu koji me je znao. Nas kongresmen u to vreme bio je Dzon Blatnik, poreklom Slovenac, koji je tokom Drugog svetskog rata bio u Jugoslaviji u sastavu americke obavestajne sluzbe OSS. On mi je uvek govorio o Jugoslaviji s velikim odusevljenjem. Ja sam bio sam u Jugoslaviji 1977. Sreo sam se s Titom i liderima jugoslavenske vlade. Doputovao sam u Jugoslaviju da razgovaramo o ucescu americke kompanije ’Vestinhaus’ u izgradnji nuklearne elektrane Krsko. Razgovarao sam s nekoliko visokih rukovodilaca, ali je Tito bio taj koji je doneo konacnu odluku i presudio. Moj plan razgovora odobrio je predsednik Karter", kaze Mondejl.

- Tito je posetio Vasington 1979. Tada je bio organizovan veliki prijem, ali se vec tada videlo da on vise ne vodi zemlju, mada se cinilo da je jos dobrog zdravlja. Odziv svetskih lidera na njegovoj sahrani bio je ogroman. Ja sam sve vreme hodao pored Breznjeva na sahrani, ali mi nismo govorili medju sobom. Imali smo nekoliko sastanaka sa svetskim drzavnicima, poput razgovara sa nemackim kancelarom Smitom u rezidenciji ambasadora Iglbergera, ali tu nije bilo neke sustinske rasprave, osim nade da ce to ogromno narodno jedinstvo trajati duze nego sto su hladni analiticari predvidjali – zakljucio je Volter Mondejl.

10. jun 2007. godine

Izvor: http://www.apisgroup.org